Memorijska problematika je oduvek bila interesantna strana priče vezana za što je moguće veće performanse računara. Bilo da je u pitanju sama količina sistemske memorije ili sa druge strane njena brzina, izbor i kupovina dobrih memorijskih modula je oduvek bila stavka od izuzetne važnosti za svakog korisnika kojem su performanse računara na vrhu lestvice prioriteta. Kada je u pitanju količina memorije u sistemu, tu su stvari uvek bile veoma jednostavne, a ta situacija se ni do danas nije promenila. „Što više to bolje“ je i dalje aktuelan moto, a obzirom na cene memorijskih modula koje su veoma niske već više od godinu dana, svaki iole ozbiljniji korisnik mogao je sebi veoma lako da priušti barem 4 GB sistemske memorije, koje na kraju krajeva i zahtevaju novi operativni sistemi za udoban rad. Naravno, uvek je tu među nama i većih entuzijasta koji žele da imaju najbržu moguću memoriju kako bi svom sistemu omogućili najviše performanse ili dostigli visoke OC domete. Ta brža memorija je uvek, naravno i danas, bila dosta skuplja u odnosu na „standardne“ module, tako da se za dva 1 GB „high-end“ modula bez problema moglo kupiti 4 GB u klasičnoj varijanti. Logično, duplo više memorije u sistemu je ono što se odmah i to dosta lako primećuje, dok se brži rad memorije na agresivnijim „latency“ podešavanjima može primetiti uglavnom kroz benchmarking programe (testove). Zbog cena memorije koja je dobrano pala, proizvođači modula kao (skoro) jedini način za nekakvu zaradu nalaze upravo u brzim ili „low latency“ varijantama. „Treća strana medalje“ kod brze memorije je mogućnost da se preko overklokinga dođe do željene brzine procesora, što se kod gotovo svih aktuelnih platformi postiže povećanjem radnog takta sistemske magistrale. Ipak, sa 1:1 odnosom i kod najobičnijih DDR2 800 modula takt magistrale od 400 MHz je dovoljan, a i ti moduli uz malo veći napon bez ikakvih problema rade i na 900 ili još više MHz. Usled svih navedenih detalja, DDR2 memorija bi i dalje mogla da bude primarno rešenje; međutim, realnost jeste da se DDR2 era polako završava, pa je tako vreme da se memorijska priča nastavi sa DDR3 poglavljem

Tradicionalno, prelazak na novi tip memorije nije niti lak a ni brz, pa smo istu situaciju u prethodnih godinu (i nešto „jače“) imali i sa DDR3 standardom. Intel je sa P35 čipsetom uveo DDR3 memoriju na tržište; međutim, u to vreme performanse su u sistemima koji su koristili ovu vrstu novotarije, u najboljem slučaju bile na identičnom nivou kao i sa DDR2 memorijom. Jednostavno, veći „latency“ i isti (ili tek malo veći) radni takt daju ukupno slabije performanse – tako je uvek bilo i uvek će biti, barem kada su memorije u pitanju. Pored toga, cena DDR3 modula je u ono vreme bila bezmalo astronomska; naravno, i odgovarajuće matične ploče su pratile memorijske module na istom (preskupom) putovanju. Zbog toga se može slobodno konstatovati da je prvi skok na tržištu za DDR3 memoriju bio isti kao čuvenoj ruskoj atletičarki pri skoku motkom na nedavno održanom svetskom prvenstvu. (Jelena Išinbajeva, prim. urednika)
Naravno, ovo nije prvi put da novi memorijski standard na početku bude neka vrsta koraka unazad. Prelazak sa DDR na DDR2 memorije je imao sličan scenario, a mi koji smo u hw priči malo duže, možemo da se setimo Intel RAMBUS priče, koja je ipak na kraju imala svoj

Preuzeto sa: www.benchmark.rs